НАУКА ТЕК ЗАКОРАЧИЛА У ВОДИНЕ ТАЈНЕ (2)

СТРУКТУИСАНА ВОДА – БЛАГОДЕТ ЗА УСЕВЕ

Долазећи у додир са свим материјама на Земљи, а са особинама да памти, вода је у прилици да сазна свако њихово својство и то сачува у својој меморији. То научно сазнање довело је истраживаче на сам праг открића неслућених истина.

У први план избила је молекуларна структура воде. Сазнало се да се њени молекули, иначе потпуно различити од свих осталих, обједињују у групе назване кластри, а затим је се посегло за претпоставком да су управи ти кластри – ћелије за памћење. У наставку истраживања показало се да свака таква ћелија има 440.000 информационих влакана, а да свако влакно одговара за свој вид дејстава са околином.

-Ако се анализира кластер  по његовим молекулима, онда је његов животни век кратак – каже амерички научник Мартин Чаплин. – Али, ако се говори о њему као структури из које се молекули могу искључивати и у коју могу укључивати, кластер може ефективно постојати веома дуго. Заправо, чврста структура кластера је потврдила хипотезу о способности воде да прима и памти информације. 

КЛАСТЕРИ СУ АЗБУКА ВОДЕ

Истраживачи су се одмах потом нашли пред новом великом загонетком: и посегли за питањем: како је све то организовано? Боље речено, како прочитати обиље информација које вода крије у себи. Ако се узме да је њена молекулаарна структура заправо и њена азбука, то претпоставља да постоје речи и реченице.

Уз помоћ савремених технологија кренуло се у вештачко, заправо лабораторијско истраживање могућности утидаја наводу, а затим је та структуисана вода  употребљавана у гајењу биљака. Добијени су невероватни резултати. Посејана зрна семена соје и кукуруза заливана су третираном водом а потом су клице тих биљака подвргнуте испитивању. Показало се да је њихово фотонско зрачење било шест пута јаче него , него код истог семена, али заливаног нетретиреаном водом, узетом са истог извора. Коришћење третиране воде настављено је код више врста воћа и поврћа и недвосмислено је утврђено да је веома повољно утицало на њихово напредовање. Време сазревања поврћа осетно је скраћено док је количина корисних микроелемената и биљних беланчевина неколико пута повећана.

Наука је добила неочекивано велику могућност да помогне воћарима, повртарима и ратарима да произведу знатно здравију храну од садашње, која не може да се замисли без употребе велих количина отрова: пестицида, хербицида, вештачког ђубрива и слично. Коришћење третиране воде искључује било какво тровање земљишта и биљака. Наравно, то би и те како погодило велике корпорације у свету, које остварују огромне профите, а у суштини нису ништа озбиљно учиниле да се, на пример, пронађе било који вид мање опасне заштите. Тако се све врти у круг: селекционари воћа. поврћа и ратарских култура трагају за биљкама са што већим приносима, такве биљке су све мање способне да опстану без непрестаног прскања и прекомерног ђубрења, а да би се избегла пропаст због подбачаја у роду, не примени ли се сва прописана заштита, прискачу поменуте компаније, па се све више прска и ђубри. Да ли ће ко моћи да заустави ту спиралу зла, јер она то уствари и јесте, остаје да се види. Напомињемо да се у структуисану воду не стављају никакви додаци.

ОД ВОДЕ ЖИВОТА ДО УБИТАЧНЕ ХИДРОГЕНСКЕ БОМБЕ

Наравно, као све што наука пронађе за добро човечанства,  и вода се може искористити као убојито оружје, ако то стратезима освајања и комадања света одлуче. 

Кад су 1932. године амерички физичари Гари Дјуи и Алберт Озборн открили да у природи постоји и тешка вода  - деутеријум, D-20 како су је они назвали, и кад је то објављено, вест је примљена као највећа сензација. Тај проналазак пружао је изиуетне могућности светском напретку.

Нешто касније та вода је послужила за прављење најразорнијег оружја – хидрогенске бомбе. 

Како време више пролази тако целом свету бива јасно какву опасност носе радиоактивна зрачења после експлозија нуклеарних бомби. У последње време уочавају се још страшније последице, и то многоструко страшније, јер радијације изазивају опасне промене молекуларне структуре воде на огромним просторима, удаљеним чак и хиљадама километара од места експлозије. Ту уошште није значајно  где се експлозија догодила .- у ваздуху или у води, или под водом – свуда су промене воде застрашујуће. Све што користи воду да би опстало, буквално све, изложено је убитачном деловању изазваних промена. У води се ствара патолошки поредак. То утиче и на понашање људи, па је у пределима изразитог деловања нуклеарних експлозија вишеструко повећан број самоубистава.

- Ми смо 80 одсто вода и то је потпуно јасно да нарушавањем структуре воде долази до нарушавања структуре воде у биоплазми мозга и човек притом губи оно најважније: губи стимуланс за живот – каже др Виктор Иљушин, научник, професор биофизике из Казахстана. – Кад дође до експлозије јављају се таласи које земља релативно брзо компензује. Али вода, она се  може померати још 30 дана. Ствара се нови патолошки поредак И управо тада се примећује веома велики број самоубистава. Лекари то не могу да објасне.

ФЛАШИРАНА ВОДА ЧИСТА ЈЕ АЛИ МРТВА

У свету се проверава исправност воде, посебно оне у флашама и балонима. Свака фирма тврди да је њена вода најбоља на свету, али анализом њене молекуларне структуре редовно се долази до  закључка да је вода чиста и да нема тешких минерала, али да је потпуно мртва. У  њој нема енергије и нема живота. Човек вероватно неће осетити никакву разлику између чисте природне и индустријски пречишћене воде, али свака животиња ће изабрати воду из природе, јер је она напуњена природним енергијама.

О води из водовода, посебно у градовима да се и не говори. Вода у природи тече потоцима и рекама који прате конфигурацију терена, док се вода у водоводним цевима креће у затвореним системима и скреће безброј пута под правим углом  Све то доприноси потпуном нарушавању њене структуре, а у системима градског парног грејања, како наводе истраживачи,  она се сасвим умртвљује и постаје трула. Наравно, вода се пропушта кроз веома јаке филтре и излаже отровима за чишћење.

Како истиче Алојз Грубер, истраживач из Аустрије,  вода док пролази цевима кроз многобројне станове у градовима, трпи утицаје свакојаких станара. „Ми духовно загађујемо воду“ сматра он, „и то је попримило огромне размере. Све стресове узима вода на себе. И, кад доше у наш организам она је практично мртва“.  

Кад постаје више него јасно да ће здраве пијаће воде у свету бити све мање, и док наши богати и бистри извори, под сталним притисцима Европске уније и њених власника, а уз помоћ наше државне администрације прелазе у руке странаца, које углавном покривају наши људи ми забезекнуто гледамо и чудимо се. По неким извештајма већ је 90 одсто испитаних ресурска пијаће воде Србије издато под неки облик концесије или је сасвим приватизовано. А све те воде сада контролишу само три светске компаније. Купиће оне и оно што досад нису, јер увек ће наћи овде људе који ће учествовати у тим, најчешће, прљавим играма, на штету народа, који никако да схвати куд га све то води.