Lična svedočanstva o isceljenjima od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske

U časopisu „Put, Istina i Život”, u rubrici „Manastirska hronika”, objavljivali smo svedočanstva o čudesnim isceljenjima i duhovnoj utesi koju su poklonici osetili posle molitve pred čudotvornim ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske..




..Časopis više ne izlazi, ali se isceljenja milošću Božjom i dalje dešavaju. Kao što Bogorodičin izvor celebne vode u našem manastiru ne presušuje ni tokom najsušnijih meseci, tako se i struja iseljujuće blagodati neprestano izliva na duše svih koji sa verom i uzdanjem dođu pred prečisti lik Bogorodice Lepavinske. Nova svedočanstva zahvalnih poklonika donosićemo na web-stranici, a ako Bog da ponovo i u časopisu. Kao uvod u ovu rubriku prenosimo tekst Visokopreosvećenog Mitropolita G. Jovana iz predgovora knjizi „Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske”.

O ČUDESNIM ISCELJENJIMA

U Bibliji - u Svetom pismu Starog zaveta i Svetom pismu Novog zaveta - opisani su mnogi dogadjaji koji su iznad prirodnih zakona, i njih nazivamo cudima. U srednjevekovnim rukopisima opisana su cudesa svetih: cudo o nerukotvorenom liku Hristovom, Veronikin ubrus ili cudesno isceljenje edeskog cara Avgara, Plastanica (Torinsko platno), verige apostola Petra, cuda svetog oca Nikolaja, svetog velikomucenika Georgija i drugih svetitelja. U srpskim zitijama - zitiju Svetog Simeona Mirotocivog (Nemanje) od Stefana Prvovencanog, zitijama od Domentijana, Teodosija, arhiepiskopa Danila II, Grigorija Camblaka… - citamo izuzetno lepe zivotopise sa cudesnim dogadjajima kao iz Biblije. O cudesnim isceljenjima i znamenjima u starim srpskim zivotopisima pisali su nasi istoricari, o starim cudesnim ozdravljenjima i svetim lekarima u starom srpskom slikarstvu kod Srba pisali su i medicinari. U Ohridskom prologu od Vladike Nikolaja imamo pregled godisnjeg kruga svetaca, ceo kalendar, sa mnogim cudesima. U svojoj Nomologiji ili nauci o zakonima vladika Nikolaj izlaze svoja kazivanja o Zakonu Bozjem, i tamo gde hoce Bog uklanjaju se zakoni koje je On sam stvorio, menjaju se onako kako On hoce. (…)

U apologetici, bogoslovskoj nauci o dokazivanju postojanja Bozjeg, ima nomoloski dokaz u kome se ukazuje na Zakonodavca u svetu, u svemiru, u materiji, u zivim bicima. Ko posmatra slucaj sa vodom primetice da je ona neposlusna, da izlazi iz okvira fizickih zakona, jer prelazi iz tecnog stanja u paru prilikom zagrevanja, a na hladnoci se mrzne i siri; djaci onda u skoli pitaju svoje ucitelje: pa kako to, kada se sva tela na toplini sire, a na hladnoci skupljaju? Zar to nije cudo?

Pa to cesto gledamo! Jedino to moze za utehu da se odgovori. Ovo je teska i odgovorna tema i nije lako dati potpun i zadovoljavajuci odgovor, pogotovo onima koji su skloni da se opterecuju okultizmom, astrologijom, magijom, kartama, sanovnicima i stogodinjim kalendarima, hiromantijom, citanjem sudbine iz dlanova i kojekakvih crta ("zivotnih krivulja"), fakirima, dervisima, spiritistickim seansama, somnabulizmom (mesecarstvom), crnom magijom, urokljivim ocima i slicno.

U isceliteljnim molitvama - molitvama duhovne medicine, kada se svestenik moli Bogu za svoje verne koji stradaju od duhova necistih, kad vrsi egzorcizme (izgoni neciste duhove iz onih koji su im se
prepustili da ih opsednu) - svestenik se moli Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetima da isteraju necastivog iz bolesnika, iz svih delova njegovog tela, i unutra i spolja, i da zlog i lukavog satanu Gospod otera na dno adovo, u bezdan ada, jer je necastivom najteze tamo gde ne moze da sablaznjava, bilo da je posredi jedan ili ceo legion. “Ovaj se rod nicim ne moze istjerati do molitvom i postom” (Mk. 29), rekao je na Spasitelj.

Ako nas snadju nevolje i stradanja, bolesti bilo telesne ili dusevne, poslusajmo pouku svetog apostola Jakova kada kaze: “Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavsi ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere ce spasti bolesnika, i podignuce ga Gospod, i ako je grijehe ucinio, oprostice mu se”. A ako nam je teko da poverujemo, onda usliknimo sa ocem onog evandjelskog bolesnog mladica govoreci: “Verujem, Gospode, pomozi mome nevjerju!” (Mk. 9, 24).

Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i episkop lepavinski G. Jovan.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 15. Sestra Bojana, USA, 27.09.08.

Dragi Oce Gavrilo,
po povratku iz Srbije, zelim da vas obavestim i da vam se bezgranicno mnogo zahvalim za sve molitve Vase upucene Bogu nasemu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj.

U Junu mesecu sam hitno otputovala za Beograd zbog tek rodjenog sestrica koji je imao tesku srcanu manu.Po velikoj milosti Bozijoj, dete se posle operacije osecalo dobro, a danas lepo raste i napreduje. Hvala Bogu milostivom i Vama dragi oce na svim molitvama!

S Postovanjem,
Bojana Popovic.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 14. Porodica Mitrovic, Beč, 24.09.08.

Dragi o.Gavrilo,posjetama manastiru i vase molitve pred ikonom Presvete Bogorodice Lepovinske nas zivot je postao mnogo laksi i lepsi,cak smo dobili nase dugo ocekivano 3dete hvala Bogu.Mi bi rado
licno posetili manastir,ali ocekujemo nase 4dete,pa imam komplikacije i moram lezati,ali nase drugo dete Stefan je bistar i dobar decak samo u zadnje vreme nema volju i snagu za ucenje,pa vas od sveg srca molim ako imate vremena da se za naseg sina molite pred ikonom Majke Bozije.

Spomenite i nas u vasoj molitvi: MITAR;RUZA;STOJA:SOFIJA i STEFAN.Mi cemo prvom prilikom posetiti sveti manastir.Vama hvala unapred i svako dobro vam zelimo od Naseg Gospoda.Porodica Mitrovic.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 13. Sestra Bojana iz Banja Luke, 16.09.2008.

Svjedočenje o čudu Majke Božije Lepavinske
Pomaže Bog draga braćo i sestre!

Želim da sa vama podijelim ovo iskustvo kroz koje sam prošla u nadi da će ovo moje svjedočenje biti na korist svima onima koji su obuzeti strašću pušenja duvana, o tome kako je mi je odlazak u manastir Lepavinu i samo poslije jednog čitanja akatista Majci Božijoj Lepavinskoj pomogao da prestanem da pušim cigarete. Ispričaću vam kako je Milostivi Gospod pomilovao i izbavio molitvama Prečiste Svoje Matere Bogorodice Djeve Marije Lepavinske mene grešnu i nedostojnu sluškinju od teškog ropstva zavisnosti od pušenja duvana, a i pogrešnog načina života. Slava Mu i milost!

Deset godina sam bila rob strasti pušenja cigareta koja me je sve više zarobljavala, kako dušu tako i tijelo. Moja normalna tjelesna tekžina iznosi od 56 – 58 kg, a tako zarobljena imala sam jedva 49 kg., jači bi me vjetar oduvao, koža mi je bila zemljano-žute boje, pogled mutan i čudan. Pušila sam 3 kutije dnevno i uvijek strahovala da ne ostanem bez cigareta. Hranu sam uzimala da me ne bi želudac mučio, a na spavanje sam odlazila sa mišlju: Kada će osvanuti da zapalim cigaretu? Kakav užas!

Sve to sam činila i ne sluteći kome služim i kakav grijeh činim. Nije bez razloga izreka: «Radi šta hoćeš, al nećeš dokle hoćeš.», tako je i tome došao kraj. Pošto je Gospod milostiv i dugotrpeljiv i voli sva stvorenja Svoja i sve zove na pokajanje i svima pruža Čašu Života, tako i meni nedostojnoj pruži priliku da ispravim greške svoje, da se popravim i pođem pravim putem.

Prije dvije godine, na Cvjetnu nedjelju pođem grešnica u manastir Lepavinu da se poklonim i pomolim Presvetoj Bogorodici, ali mi tada nije ni palo napamet da molim Presvetu da me izbavi od duvana. Poslije Svete Liturgije otac Gavrilo je blagoslovio kafu, i znajući da u manastirskom dvorištu nema pušenja izađem van kapije i zapalim cigaretu. Tada u mojemisli dođe nekakav glas «Kako te nije sram u svetinji da pušiš?» Ali po grešnosti i malovjerju ne pridadoh tome značaja. Kupila sam ikonu Čudotvorne Bogorodice Lepavinske i Akatist . U povratku kući počela sam osjećati nekakav neodređen strah.

Velika nedjelja je pred Vaskrs. Jedne večeri sjedim tako i duvanim i čekam da moji odu na spavanje pa da se na miru pomolim i pročitam Akatist Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj za koji nisam prethodno uzela blagoslov da mogu čitati. I ne sluteći kakava iskušenja mogu da naiđu pomislim ovako: «Sad ću ispušiti cigaru pa ću se moliti» Užas! I to pred ikonama! Bože oprosti mi! Po svom duhovnom sljepilu i grešnosti ne znajući šta činim, zapalih tu cigaretu. Kako je Gospod dugotrpeljiv, dozvoli mi da je ispušim i bi mi poslednja koju sam zapalila.

Počela sam čitati Akatist i dok sam čitala poče srce jako da mi lupa, osjetim jeziv strah, nesvjesticu, a zatim nekakav unutarnji glas da odustanem od molitve. A onda, odjednom se sjetih riječi jednog od Svetih Otaca da u tim situacijama molitvu treba pojačati, odnosno usrdnije se moliti kako bi nevaljali odstupili. Hvala Bogu što mi posla pomoć!

I tako čitajući savi mi se tijelo do zemlje od svih iskušenja i počeh čitati stojeći a završih čučeći. Otišla sam na spavanje, a iskušenja sve veća. Na oči mi dođoše najgore prikaze, poče me nešto gušiti, misli sve crnje i crnje, a srce lupa 180 otkucaja, tijelo poče svo da se trese od groznice i da odskače od postelje. Mislila sam da umirem. U takvom bespomoćnom stanju počnem da čitam «Oče naš» i «Bogorodice Djevo», sva problijedila i sva drhtim, i sjetih se i da okadim kuću i sebe.

Po malovjerju svom popijem Bensedin od 5mg, legnem u krevet i opet isto. Tad mi dođe pomisao: -GOSPODE, MOLIM TI SE DA PREŽIVIM I DA BUDEM ZDRAVA NEĆU VIŠE PUŠITI CIGARETE!- Poče tijelo da se smiruje, ali od silnih pomisli neće san na oči. Tada opet stiže pomoć kada počeh pjevati himnu Svetom Savi. Slava mu i hvala!

Zaspala sam i kada sam se probudila, još u postelji, onako mirna umjesto molitve ja opet pomislim: -Sad ću zapaliti jednu uz kafu i više neću ni jednu...-, nisam ni završila ovu pomisao kad srce poče da lupa istom jačinom kao protekle noći. Kao da me nešto ošemari, sjetih se da sam dala zavjet i da ne smijem to pogaziti. Od tada više ne putšim, hvala Bogu

Za opomenu i urzumljenje dobila sam Tahikardiju, tj. Lupanje srca koje su ustanovili ljekari, a koja nije organske prirode, nego je bolest popuštena po grijesima mojim na spasenje duše, hvala Bogu! Intenzivno lupanje srca je trajalo 2 godine.Dobila sam uputnicu za Beograd da se ustanovi uzrok tog lupanja srca, a povremeno i zastoja u radu srca odnosno pauza u trajanju od 2,5 sekunde. Nikome nije bilo jasno, na ultrazvuku srce jako, zdravo, a ozbiljne probleme stvara. Niko ni slutio nije da je to Ruka Božija koja popravlja i ispravlja zabludjele sinove i kćeri Svoje.

Na Vavedenje Presvete Vladičice Bogorodice u Beogradu na Institutu za KVB urađeno mi je Elektrofiziološko ispitivanje i utvrđena mi je Sinusna Tahikardija koja potvrđuje i govori o njenom nastanku o kojem sam vam i ispričala. Po grijesima mojim.

Draga braćo i sestre Presveta Mati uzela je mene izgubljenu u naručje i otrgla me od paklenog ropstva, pružila utjehu i nadu za spasenje, jeste draga braćo i sestre, Presveta je pružila Milost Svoju i Meni nedostojnoj i grešnoj sluškinji Božijoj. Slava Gospodu u svetima Svojim! Presveta Bogorodice spasi nas!Amin.

S ljubavlju Bojana Mihajlović iz Banja Luke
_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 12. Sestra Vesna i brat Aco iz Beča, 01.09.2008.

Pomaze Bog, oce Gavrilo!

Evo jos jednog svedocanstva o brzoj pomoci Presvete Bogorodice. Kao sto znate, otisli smo kuci na godisnji odmor i pripremanje za proslavu vencanja i svadbe nase kceri. U sve pripreme je pripadala i kupovina razlicitih poklona i darova za svatove, kumove itd.

Posli smo ujutro od kuce s namerom da obavimo kupovinu potrebnih stvari, uz put da odvedemo operisanu majku na redovnu zakazanu kontrolu kod lekara na VMA u Beogradu i da zavrsimo jos neke obaveze i poslove koje smo imali u gradu. Po dogovoru smo mamu ostavili kod nase rodjake dok mi obavimo u medju vremenu poslovne obaveze. Parkirali smo auto na javnom otvorenom parkingu u blizem centru grada i otisli u ustanovu po podatke i potvrde koje su nam bile potrebne. Nakon nepunih dvadesetak minuta se vracamo – auta nema. Samo to mesto je prazno, sva ostala parking mesta su popunjena… kazem Aci da su nam ukrali auto. Ne moze da veruje, misli da ga je podigao pauk. Pitamo dve mladje zene koje su tu sedele – nemaju pojma. Tu su desetak minuta, kazu, auto nije bio tu… prijavimo nestanak auta u zaduzenoj policijskoj stanici. Aci se smucilo, zlo mu je… Molila sam ga da se smiri, da nista nije vredno kao zdravlje i prisebnost, tesila ga da ce sve biti u redu. S malo vere u sebi, rekao mi je kako je lako da ja pricam, ali auta nema, kao da je meni sve jedno. No sta sam mogla da radim. Pocela sam da se molim Bogu umnom molitvom, molila Presvetu Bogorodicu da nam da postojanje u razumu… Sva dolazi od Gospoda. Iskusenje!?! Sigurno tako treba da bude. Gospod je milostiv, to znam pouzdano. Kazem:"Ko zna zasto je to dobro”, no Acu nista ne moze da
urazumi i umiri. Ja sam se molila najpre Presvetoj Bogorodici lepaviskoj, a onda Brzopomocnici i stradalnoj. Aca je klonuo duhom.

Kaze da ne moze ni da se moli. No ja sam se molila sa verom u brzu pomoc jer to sto je njega snaslo ne bi se dobro po njegovo zdravlje zavrsilo. Covek nema mira nigde… Svi mu govore da se smiri, no to ne pomaze… Jednog trenutka sam i ja zaplakala – kada sam se setila da su u autu ostali svi darovi i oprema za kicenje svatova mog prvog deteta.
Pitala sam se – zasto? Zasto sve mora tako da bude? Trenujtak ljudske slabosti. No, Bogu hvala, dade mi snage da se molim i u molitvi dobijem utehu. Trebalo je biti priseban i obaviti sve sto nas ocekuje ovih narednih dana. Blizi se dan svadbenog veselja… jos tri dana.

Moramo biti i spremni i raspolozeni i neumorni. O autu nikakvih vesti. Savladao nas je i umor i misli i obaveze… Taman smo zaspali, kad deset minuta pred ponoc zvoni telefon. Poziv je bio od dezurnog inspektora za kriminal i kradje iz opstine Savski Venac u Beogradu – auto je pronadjen, rekao je inspektor posle provere s kim razgovara i rekao da dodjemo po auto. Kada smo stigli rekao je da smo imali srecu, veliku srecu. Mozda se to i zove sreca, kazem ja, ali ja znam sigurno da je to bila molitva Presvete Bogomajke i pomoc samog Gospda, na njenu molitvu. Aca je to rekao inspektoru.

Inspektor se slozio da se nista ne desava slucajno, da postoji „gore” neko ko o svemu brine i uredjuje vukuci poteze tamo i amo… Rekla sam otvoreno, Gospod sve to radi po milosti svojoj. Zahvalna sam Presvetoj Bogomajci i Gospodu da uslise moju molitvu i auto nam se vratio vec u narednom danu.

Dragi oce gavrilo, pomjanite nas gresne u vasim uzvisenim molitvama pored Presvetom Bogorodicom lepavinskom, a mi cemo s Bozjom pomocu uskoro i sami doci i licno joj se zahvaliti na milosti i ljubavi.

Pozdrav svoj bratiji manastira,
Vesna i Aca iz Beca
_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 11. Sestra Zivana. 27.08.08.

Dragi oce Gavrilo,

O vasem manastiru i cudotvornoj Bogorodici,cula sam od svoje cerke,koja je veliki vernik i zivi u Kanadi.Uputila me je na vas,jer bi mi mnogo znacilo da mi rastumacite san koji sam skoro sanjala.

Sanjala sam da sam sa svojom sestrom,stigla do vaseg manastira,gde ranije nisam bila.Prisla sam Bogorodicinoj ikoni..pomolila se,i odjednom sam videla kako suze iz njenih ociju kaplju,toliko,da sam
znajuci koliko su dragocene,zelela da ih sakupim ,trazila sam flasice..ali niko nije imao..na kraju sam svojom rukom brisala te suze…

To sam svojoj sestri ispricala,ona je bila u uglu sobe.Nismo imali nikakve pare da damo prilog,niti kuci da se vratimo..ali pomogli su nam dobri ljudi… mozete li da mi date objasnjenje za ovaj san?

Desava mi se da sanjam Bogorodicu,u predivnoj svetlosti,Isusa… Hvala na odgovoru.

Bila bih veoma zahvalna da sve moje molitve upucene Bogorodici,za ljubav koju salje nasoj deci,unucicima,celoj familiji,vi,oce Gavrilo prenesete. Mnogo vam Hvala,

Bog vas blagoslovio.
Zivana Kostic

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 11. Sestra V. 25.08.08.

Vec cetiri i po godine dolazimo sa poklonickim grupama iz Beca nasoj Presvetoj Majci Lepavinskoj i medju tim poklonicima ima vise njih, na desetine cak koji su doziveli isceljenje posredstvom molitve pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske..evo nekih od njih:

1. Bracni par iz negotinske krajine, devet godinabez poroda - pokusavali su lecenje na razlicitim klinikama u zemlji i inostranstvu, ali bezuspesno. Tada je sa nama u manastir Lepavinu dosao brat N. obratio se ocu Gavrilu za savet. Pitao ga je o. Gavrilo gde mu je supruga. Na njegov odgovor da je ostala u Becu, rekao je neka dodje i ona. Sledeceg puta su dosli zajedno, molili se, o. Gavrilo je citao molitvu kao i obicno. Na kraju nam je svima dao blagoslov i slikali smo se. Proslo je mesec dana kada su nas nazvali i rekli radosnu vest - zena je zatrudnela. Posle se rodila Anastasija. Danas ona ima dve i po godine.

2. Sestra Danica je dozivela isceljenje raka na plucima, zahvaljujuci molitvama o. Gavrila i nasih molitvi Presvetoj Majci Lepavinskoj.

3. Primer decaka Stefana koji je rodjen sa slogom citave desne strane, vec u povratku kuci je pokazao znake isceljenja. Danas, posle dve godine, od prve posete i molitve Majci lepavinskoj, Stefan hoda, prica i ocekuje sestru. Hvala Bogu i Majci Bozijoj, decak je uz molitvu i milost Boziju sve “postigao” bez ikakve lekarske intervencije i operacije koje su bile predvidjene, vise nisu bile potrebne. Hvala Presvetoj Majci Lepavinskoj, ali hvala Bogu na veri i upornosti Stefanove majke.

Postoji jos dirljivih zivotnih prica o isceljenjima i milosti Bozjoj i molitvama Majci Bozijoj lepavinskoj, no vise ne mogu da pisem. Danas sam isto posle svete Liturgije imala dugacak radni dan. Slava i hvala Bogu na svemu. Bice prilike da o tome diskutujemo, ako Bog dragi da da se objavi i nova knjiga o isceljenima pred Presvetom Bogorodicom Lepavinskom.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 10. Sestra D., 25.08.08.

Pomaže Bog, oče Gavrilo!
Prije svega želim zahvaliti Majci Božjoj Lepavinskoj i Vama, oče Gavrilo, Bog vas sve blagoslovio. Moje ime je D., udala sam se i živim u gradu O. Sa suprugom imam dva sina. Moji korijeni potječu iz Bosne.

Još kao dijete od godinu dana povjerena sam baki s majčine strane na čuvanje i odgoj do svoje pete godine, jer su moji roditelji tek počinjali život u mjestu K. te im je bilo dosta teško i nisu se uza sav posao mogli brinuti još i za mene. Potječem iz radničke obitelji. Krštena sam u osmoj godini života. Baka i deda su me vodili na krštenje jer su to moji roditelji zbog obima posla potpuno zaboravili i zanemarili, tako da krštenju nisu ni prisustvovali. Žao mi je što moram to napisati, ali moji roditelji nikad nisu imali vremena da se posvete vjeri upravo zbog svog posla, ali poštuju Božji zakon i slave Uskrs i Božić.

Moja majka je bolesna na živce i to traje godinama. Od najranije dobi pamtim njene ispade bijesa i histerije u svađama s ocem. Moj otac je dobar i osjećajan čovjek, te i danas živi s majkom i još uvijek joj udovoljava u svemu samo da ne bude svađe, jer ako ona nije u pravu u kući nastaje pravi pakao. Završila sam školu i počela raditi u istom poduzeću u kojem radi i moja majka, i tu počinje moja priča. Imala sam 17 godina, bila naivna i neiskusna. Naime, s mojom majkom radi žena s imenom H., za koju sam se od dragog Boga uvjerila da nije dobra osoba.

Jednoga dana doživljavam udes dok sam išla na posao, a to jutro kod tatinih u Bosni umire ovca koja nije ni bila bolesna. Počinjem sumnjati da se nešto čudno događa. Ta žena se čak drznula i posjetila me u bolnici. Dvije godine nakon toga na isti datum dolazim na posao, a ta žena pada u kuhinji ispred mene. Ostale radnice je iznose van blijedoplavu kao smrt. Kad se malo pribrala, između svih onih žena ona doziva mene i govori mi da sjednem malo kraj nje, iako nismo niti malo bliske. Plačem, molim se i bježim, taj dan nisam radila. Istu noć sanjam tu ženu u crnim dimijama kako se svađa sa mnom te ispred nas pada čaša i ostaje čitava. Tada sam već nekoliko mjeseci pokušavala zanijeti s mužem, međutim bezuspješno. Tjedan dana nakon tog ekscesa sam zanijela. Također, nekoliko dana nakon toga, dok sam rezala meso na poslu, osjetila sam da me nešto grebe po ruci. Tek kad sam majicu detaljno pregledala, našla sam u šavu desnog rukava zabodene nokte.

Osjećala sam se strašno, mislila da ludim. Ubrzo prestajem raditi zbog trudnoće i u kući sam daleko od sveg zla. Mislim da je ta žena u mnogočemu kriva i za ponašanje moje majke, jer već nekoliko godina su u jutarnjoj smjeni samo njih dvije. Ni moja svadba nije prošla u najboljem redu, svekar i svekrva me ne vole jer sam pravoslavka, ali me to ne brine jer me muž voli i poštuje moju vjeru kao i ja njegovu.

Rođenje prvog sina, nešto najmilije. Počinju problemi. Svekrva želi glumiti majku i svome i mome djetetu, a kad je trebalo pomoći ograđuju se od nas. Nastaje svađa unutar obitelji između svekra, svekrve i mene, moj muž staje na moju stranu. Oni odlaze u Slavoniju, u mjesto gdje žive. Malo pomalo popuštam i sve im opraštam. Ja i muž odlazimo tamo na odmor na nekoliko dana. Sve je prošlo dobro, izuzev što sam jednom prilikom vidjela kod svekrve smotak moje kose u šaci. Kad smo se vratili svojoj kući, razmišljala sam o tome i uhvatio me osjećaj straha. Problemi su se ponovo počeli gomilati, svađe su ponovo nastale između nas i svekra i svekrve, jer su se ogriješili i o mene i o mog muža, njihovog sina. Naš dječak postaje nesnošljivo dijete, neposlušan, agresivan, nemiran, još i danas je takav. U neznanju, zbog svih problema u kući i s imovinom (auto se sam od sebe zapalio; ja i muž pijemo kavu, na stolu se pepeljara odjednom razleti u stotine komada a da ju nitko nije ni dotakao, samo je stajala i najednom se razletjela i sl.) - odlazimo kod hodže. Žao mi je što tada nisam pokucala na prava vrata, Božja vrata. Mislila sam da će on pomoći, a muž je kao uvijek i tada bio uz mene. O, kako li sam se samo prevarila! Kajem se što sam ikad išla tamo. On živi u Bihaću, i tri puta smo trebali ići tamo na seansu, za što nam odmah naplatio 300 eura. Na prvi posjet ili seansu kod tog zlog čovjeka, tako ću ga nazvati, vozio nas je moj rođak, jer njima je hodža kao puno pomogao pa će i meni. Kad smo stigli, hodža je počeo nešto mrmljati na arapskom ili kakvom li već jeziku, sva sam se tresla. Upita on mog muža kako je, kaže mu dobro, upita mene, a ja plačem, skičim kroz zube, užas!

Zatim je nad našim glavama salijevao olovo u nekoj vodi, te opet mrmljao na nom jeziku, a jedino što smo ja i muž razumjeli bilo je da neprestano ponavlja riječ šejtan. Dao nam je vodu da je pijemo i peremo se bez brisanja ručnikom, te je opet uz ono svoje mrmljanje ubacivao neke zapise unutra. Evo i sad se stresem kad se toga sjetim. Mome mužu nije mogao ništa, jer je čvrst i jak u svojoj vjeri, a ja sam mu se sva predala i vjerovala da mi čini dobro. U jednom dijelu seanse on zapali neke zapise, reče mom mužu i tetku da me drže i dade mi to da udahnem.

Bože, teško mi je napisati što se tada dogodilo, to su mi opisali muž i tetak jer se tog dijela ne sjećam. Na tren kao da ću zaspati, a onda odjednom kao da će mi se grudi raspući, počinjem režati, kolačiti oči, pričati glasom muškarca, histerija, plavilo tijela, zubi su iskočili van. On je tada pobjegao iz sobe ostavljajući mog muža i tetka da me drže i smiruju me. Vratio se kad sam se smirila, siječe me pogledom i viče vodite je, vodite je. Muž ga je pitao zašto se to događa samo meni a ne i njemu, a on mu je odgovorio da to može izazvati i kod njega, nakon čega ga je ustao pred neki zid i počeo mu vikati u uho na tom svom jeziku opet spominjući šejtana. Meni su klecala koljena, a kad je pitao muža kako mu je, on mu reče dobro. Kasnije mi je muž pričao da je sve vrijeme seanse molio Oče naš. Put kući sam cijeli prespavala. Tu noć kod kuće ja i muž nismo spavali, mene je bilo užasno strah, kad odjednom nešto pukne u zidu pored nas, i to tako jako da je probudilo djecu. U naš život tek sad se uvlače nemir, strah i nepovjerenje. Muž je i dalje bio uz mene, makar mu je bilo teško. Drugi posjet. Moje tijelo i duša kao da se opiru tom putu, osjećam nemir, povraćam. Dolazimo tamo te opet dobivamo vodu sa zapisima, čekale su nas već spremne hamajlije, daje nam i zapise koje moramo paliti i udisati. Muž ponovo pita hodžu kako to da njemu nije ništa a na mene seansa tako jako djeluje, jer je još za prvog posjeta čitajući iz neke knjige „dijagnosticirao” da je crna magija i na meni i na njemu. Hodža mu kaže zato jer je jači od mene i da je na meni teži oblik. Bože, kako sam samo bila u zabludi. Sve više se povlačim u sebe, bojim se svega, čak i svog malog sina. S mužem nema više intime jer se bojim i toga, sva sam nekako ukočena, puna fobija.

Trebalo je otići u Bihać i treći puta, ali mužu je tada bilo dosta. Pozvao je lokalnog župnika da dođe našoj kući. U razgovoru s njim shvaćam svoje grijehe te mu dajemo i vodu i zapise i hamajlije.

Te noći molili smo se zajedno sa župnikom u našoj kući, koju je on posvetio i rekao da je sretan što je spasio svoje stado. Kasnije nam je još rekao da je iste večeri zvao biskupa da mu kaže što se dogodilo, te da je iste noći sve uništio i ponovo išao u crkvu moliti za naše spasenje. Osjetili smo veliko olakšanje. Nakon nekoliko tjedana ponovo problemi. Muž daje otkaz u svojoj firmi, u želji za boljom zaradom odlazi u drugu. Kreće krivim putem, jer sada svake noći izbiva iz kuće, a djeca su mala, stariji sin je jako nemiran. Nemirne noći za sve nas. Spas nalazim u molitvi. Čuo me dragi Bog, htio je da dođem na prava vrata i zatražim pomoć od Vas, oče Gavrilo, i od Majke Božje Lepavinske. Kao što znate za snove starijeg sina, da ga noću dok spava progoni vuk, pa se i za najtoplijih noći pokriva preko glave, tako su i moga muža progonile potpuno iste more sve do njegove dvanaeste godine, kad ga je pobijedio. Nisam vjerovala u te priče i koliko se muž bojao sve dok jedne noći taj vuk nije napao i mene. To je bilo nešto između sna i jave, znam samo da je skakao po krevetu i htio uskočiti ispod pokrivača, između nas, a ja panično vučem pokrivač na nas. Trznula sam se i našla mokra u krevetu. Opet sam sve rekla župniku, on je opet došao i zajedno smo se molili. Imalo je uspjeha. Oprostila sam roditeljima moga muža što mi nisu niti čestitali kad se mlađi sin rodio, što su nas opet bez razloga napadali, i otišli smo im u posjet. Kad smo bili tamo, u Slavoniji, muž mi reče da ima jedan manastir kod Orahovice i upita me želim li ići. Naravno da smo, hvala Bogu, otišli.

U manastiru Svetog Nikole nas je primio dobri i dragi tac Jovan. Sve smo mu ispričali, molio je za nas i ispovjedio i muža i mene. Kazao nam je da, kad već putujemo kući, odemo do manastira u Lepavini.

Nisam znala za taj manastir, niti da je u njemu ikona Majke Božje koja je čudotvorna.

Muž zbog svađe sa svojim roditeljima nije bio u svom kraju dvije godine, pa se tada stalno nalazio sa svojim starim društvom, pio je i bio svadljiv. Svekar i svekrva su bili presretni kada mi je počeo
prigovarati i prepirati se, ali ipak me je poslušao i večer prije polaska natrag nije otišao u kafanu. Bila sam bolesna na ženske bolesti, izrazito nervozna i histerična sve dok nisam osjetila Milost Božju.

Dana 13. 8. 2008. bili smo u Lepavini. Otkad smo bili kod Vas, oče Gavrilo, u manastiru Lepavini, više ne bolujem na ženske bolesti, nema ružnih snova, muž je shvatio kuda ga vodi novi posao i ljudi koji ga okružuju te je dao otkaz i vratio se na stari. Tek sada smo vidjeli da je, umjesto bolje zarade, cijela obitelj bila u minusu. Sada je muž prema meni dobar kao prije i volimo se, jedino je naš stariji sin ostao kakav je i bio, nemiran, agresivan, zločest, ponekad kao da namjerno želi napakostiti. Naročito kad se upali tamjan, on počne pljuvati i zato Vas ovim putem molim, oče Gavrilo, da nas imate usvojim molitvama, tako Vam Bog pomogao. U nadi za skori susret s Vama i s Majkom Božjom Lepavinskom želim vam mir i svako dobro.

Pozdrav Manastiru Lepavini i svima koji u njemu Bogu služe.
D.
_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 9. Sestra Dubravka, Vankuver, 20.08.08.

Hvala Oce Gavrilo:

Ja mogu odmah da napisem nesto o tome kako se desilo da mi se izgubljeni novcanik vrati i kako verujem da se to desilo po ljubavi molitvama vasim i drugih sestara i brace sa Virtualne Tribine.

Jednog kasnog posle podneva otisla sam do banke da proverim stanje na mom poslovnom racunu i ponela sa sobom novcanik u kome se nalazilo podasta dokumenata ukljucujuci poslovnu bankovsku karticu i cek ispisan na 300 dolara ( na ime moje majke). Kada sam izasla iz banke krenula sam niz Davey ulicu pored nekih prodavnica i pogledom zastala ispred Starbucks Coffee gde se prodaje kafa i kolaci, ali nisam usla.

Na dnu ulice (to je Davey ulica u Vankuveru) pocinje morska obala-riva i tu je i marina za rekreativne i sportske jahte. Produzila sam pored obale i nosila novcanik sve dok nisam stigla ispod Cambei mosta i onda sam zastala i naslonila se novcanikom na ogradu i posmatrala vodu u zalivu i kamenje sa morskim dagnjama koje je bilo izlozeno jer je bila velika oseka. Potom sam se povratila malo od obale i sela nakratko na klupu. Krenula sam ubrzo odatle dalje pored obale prema istoku i kraju zaliva. Prolazila sam kroz mali sumarak i tu malo posela na jednom panju. Onda sam dosla do jednog doka i usla u jednu veliku egzibicionu zgradu gde su se nekad odrzavale poslovne konferencije-tamo sam pre zato dolazila. Sad me je zanimalo zasto jedan nalickani portir stoji ispred i zasto tamo hrle stari Kinezi i Japanci, i njihive gospodje i drugi ljudi. Usla sam i videla da je to Kazino i shavatila zasto kasno uvece odatle dopiru sarena svetla-svetla koja podsecaju na Tokio ili London ili Hong Hong. Odmah sam izasla i moje raspolozenje je bilo promenjeno. Bila sam pomalo ljuta a pomalo sam se osecala prevarenom.

U tom kazinu nisam se zdrzala vise od 10 sekundi, izasla sam cim sam shvatila da je to kazino. Nikad ni pre ni kasnije nisam bila u kazinu.

Ne secam se da li sam imala novcanik uza se. To je bila inace jedina stvar kjoju sam nosila ali sam bila prestala da razmisljam o tome sta radim. Malo posle te egzibicione zgrade zastala sam u jednoj
polu-sikari i na jednom panju provela dobrih petnaest-dvadeset minuta posmatrajuci jedan izolovan brodic kiji je licio na stari husarski brod i razmisljala o tome da i sama napravim jedan takav brod. Mozda?

No, ustala sam i krenula kuci jer sam stanovala nedaleko od mesta gde Davey ulica silazi na obalu, u ulici Marinaside Crescent ali prema zapadu. Kada sam postala svesna da se vracam kuci shvatila sam da nemam novcanika. Ubrzano sam presla sva mesta na kojima sam bila trazeci svoj novcanik ali ga nisam nasla. Nisam imala ideju da li sam ga ostavila na klupi ili mi je ispao u more ili mi ga je neko uzeo u kasinu na brzinu ili sam ga ostavila u sikari na panju-nigde ga nije bilo. Otisla sam ponovo u banku i blokirala racun i ponistila cek, i narucila novu poslovnu kartu. Nisu mogli da me pokradu ali mi je falio moj novcanik sa mojom vozackom dozvolom, SIN , zdravstvena karta i sto mi je bilo najzalosnije nekih dvadesetak ikonica koje sam cuvala u tom novcaniku-to su male ikonice 5cm visoke max neke od njih lamelirane neke kartonske a neke obicne papirne. Tu je bila i ikona Presvete Bogorodice Lepavinske i Hristova ikona i ikona Sv. Ilije i Sv. Georgija i jos neke.

Javila sam se majci telefonom i ona me je ispreslisala ali nista nije mogla da pomogne. Rekla mi je da moram brzo da prijavim vlastima da mi je nestao novcanik sa dokumentima ali ja to nisam ni zelela da ucinim niti sam verovala da ga nekako necu naci. Jer tu su sve te ikone a unutra moji dokumenti i neko ce nasavsi ga pronaci mene i vratiti novcanik. Moja majka je to ispricala i nekoj njenoj prijateljici i ona je rekla da ce se moliti da mi vrate novcanik.

Prolazilo je vreme, proslo je, mislim 10-15 dana. Tog prepodneva-petak prepodne sam se posle nekog duzeg vremen prikljucila na Virtualnu Tribinu Manastira Lepavina. Veoma sam bila obradovana jer su svi ucesnici na Tribini izrazili dobrodoslicu a Otac Gavrilo me je blagoslovio. Tog poslepodneva sam otisla kod majke na rucak i kada sam se vratila kuci nasla sam poruku milicionera da su nasli moj novcanik-napravili neki fajl sa brojem i ostavili telefon da se javim.

Ja sam ih nazvala telefonom, to je bio petak vec vece i oni su mi rekli da to nije kod njih vec moze biti u jednom odeljenju-depou- gde se cuvaju izgubljene-nadjene stvari. Otisla sam do Centralne Milicije u ulici Main i oni su mi objasnili da je sad kraj rada i da cu to moci dobiti tek u utorak jer sad je vec nastupio vikend-i to LONG weekend sa PRAZNIKOM). Cula sam se sa majkom telefonom i ona se skoro izgalamila na mene kako sad jos ocekujem i da ODMAH nadjem novcanik, dobro je sto su ga nasli uopste, pa sta jos trazim. Ja sam joj vec bila ispricala pre nego sto sam isla u ulicu Main u Glavnu Miliciju da su mi nasli novcanik i da sam tog prepodneva bila u kontaktu sa Ocem Gavrilom i sa drugima sa tribine i verovala sam da sam odmah dobila blagoslov za pomoc koja mi je tada bila potrebna. Uopste nisma nista vise sumnjala. Cim sam spustila slusalicu dok sam pricala sa majkom javio se Milicioner-i pitao moze li doci kroz pola sata sa svojim kolegom da mi donesu novcanik. Samo su me prethodno “identifikovali"- proverili da sam to ja. Posle 20 minuta stigli su i zvonili na vratima zgrade. Sisla sam u hol i dva pedantna policajca-vrlo uljudna i prijateljskih lica pruzili su mi novcanik i rekli da pogledam unutra da li je sve na mestu. Ja sam jos dok sam otvarala ispricala kako sam vec ponistila bankovsku kartu i cek i dobila novu. Ali, kad sam otvorila novcanik SVE je bilo na mestu, sve ikone i cek i dokumenti.

Novcanik je nasao njihov SEF- Sef milicije i sve je bilo kako treba. Svi smo bili srceni jer smo nesto uradili kako valja a ja sam SHVATILA da su mi pomogli blagoslov Oca Gavrila i Presveta Bogorodica. Jer moj novcanik je stigao meni -ODMAH kako sam s njima stupila u kontakt bez obzira sto me najpre nije bilo kuci a potom sam bespotrebno isla za njim i samo shvatila da je praznik poceo. ODMAH, ODMAH me je uslisila Presveta Bogorodica. Onda sam nazvala svoju majku i rekla joj da Presveta Bogorodica i Hristos Bog nas pomazu odmah kada ih pozove molitva i ne mare za Kanadske praznike i moju nemarnost i nespretnost.

Zbogom, Molite se za mene Oce Gavrilo, uvek mi je potrebna milost Presvete Bogorodice,
Dubravka

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 8. Sestra Jelena Djukic, 07.08.08.

Pisala sam svojevremeno o svom malom sestricu Vladi, teskoj bolesti koja ga je snasla sa nepune 2 godine zbog cega sam Vas zamolila da u svom obracanju Bogu pomenete i tu napacenu dusu. Vec sam Vam jednom pisala o njegovom boljitku. A danas mogu da Vam kazem da je decak i potpuno zdrav! Kazu da je terapija koju je primao sve ovo vreme odnela pobedu nad podmuklom bolescu a ja mislim oce da je Bog pogledao ovo malo cedo i cuo Vasu molitvu. Zelim da Vam se zahvalim od srca i da Vam pozelim dug zivot i dobro zdravlje. Sto se tice priloga za manastir, ja sam prenela tetki broj ziro racuna manastira i ona je obecala da ce ovih dana taj prilog i ozvaniciti; prilog ce biti od Novakovic Radmile iz Beograda a ja i suprug cemo isto prvom prilikom takode dati nas prilog obnovi svetinje.

Zbogom.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 7. Brat Zoran, sestra Milja, brat Vidoje, brat Milan i sestra Marija, 04.08.2008.

Pomaze Bog oce Gavrilo,

\” Dostojno jest\” kazati hvala na molitvama pred ikonom presvete cudotvorne Bogorodice Lepavinske ...
Samo ukratko cu vam opisati reakciju Milana:

U Nedelju oko 6 sati predvece skinuh zavoj sa povredjene desne noge i bacim je. Pitam ga sta to radis? Odgovor: Pa dosta sam je nosio.. Isto vece oko 22,30 sati odjednom sav pun radosti uzeo loptu i titra i titra ...

Kaze pa prestalo nista me ne boli.. Pitam ga kad te prestalo: Kaze neznam pa kao i da nisam bio povreden.. Mogao sam danas da igram .... Ponedeljak dode na trening bez zavoja:Trener i Fizioterapeut zaprepasceni u cudu pitaju : (Bist du verückt), u prevodu (jesi li ti poludeo) Gde ti je zavoj itd…

On objasni prestalo nista vise ne boli, pa kako te prestalo boliti, pa to je nemoguce totraje danima i danima.....
Ali hvala Gospodu Bogu sve je moguce..

Opet bih zamolio za molitvu kod ikone cudotvorne Presvete Bogorodice Lepavinske.
Zoran-Milja-Vidoje-Milan i Marija.
Sa Pozdravom, Dostojno jest..

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 6. Sestra Vojslava, Austrija, 04.08.2008.

Poštovani oce Gavrilo, ja sam bila danas u vasem manastiru, i volela sam da popricam za vama. To mi je bila jedna velika zelja i zelja moje mame. Nazalost mi nismo uspeli da popricamo. Pa sad moram da vam se ispoverim. Moje mama je tesko bolesna, a njena zelja je bila da ja pricam sa vama. Zato sam ja njoj rekla, da sam jedan trenutak sa vama pricala. Molim vas da mi oprostite. Nisam
mogla da je razocaram. Ovaj problem postoji: moje drustvo je meni bacalo magiju. Borila sam se vec godini dana i nisam znala sta se za mnom desava. Sve je krenulo naopacke.
Odkad pijem vodu iz manastira, pocela sam da se po malo razbistrujem i puno mi je to pomoglo. Ova borba je tako teska, da sama vise ne znam kako da se izborim.

Nazalost nije mi nitko pružio sansu, da objasnim. Bilo je tu puno lazi. Mnogo ljudi uspevaju u zivotu na takav nacin. Juce je bilo bas tesko za mene, jer sam osetila tu magiju. Pokusavam da budem jaka. Od danas kad sam bila u vasem manastiru, povratila mi se snaga. Puno se u mom zivotu promenilo. Mislila sam da sve gubim. Izgubila sam ono što mi je bilo najdraze. Ja se nikad nisam bavila crnom
magijom i to ne zelim. Bog me je zacuvao. Ali pored svega sto sam dozivljavala, ipak mislim da sam pobedila. Jer sam ostala uz Boga, i sacuvala sam svoj karakter i moju dobru dusu. Izboricu se i to malo jos, ali na dobar i fer nacin. To mi je velika zelja i nadam se, da ce mi opet lepo krenuti u zivotu.

Sestra Vojislava, 04.08.2008.

_____________________________________________________

SVEDOCANSTVO 5. Rajko Dujmic, Zagreb



Nekadašnji frontmen “Novih fosila” Rajko Dujmić u pravoslavnom manastiru uspeo da se izleči od opake bolesti
Tačno dve decenije Rajko Dujmić je predvodio “Nove fosile”, bend koji su volele sve generacije bivše nam zajedničke države - Jugoslavije. Milioni ga danas pamte kao autora velikih hitova “E, moj Saša”, “Milena, generacijo”, “Za dobra stara vremena”, “Skitnica”... Pored toga, Rajko je sarađivao na albumima čuvenih bendova poput “Prljavog kazališta”, “Srebrnih krila”, “Parnog valjka”, grupe “Aerodrom”, a davne 1989. njegova pesma “Rock me baby”, u izvođenju zadarske grupe “Riva”, pobedila je na Evroviziji. Ovogodišnje takmičenje Dujmić je pratio iz pozicije bivšeg laureata i učesnika, a o njemu kaže:

- Produkcija je otišla golemim koracima napred, ali je muzički kvalitet dosta pao. Kada su “Fosili” 1988. bili šesti, pobedila je jedna Selin Dion! Godinu dana kasnije bili smo prvi, s “Rivom”, i to furiozno. Na ovogodišnjem takmičenju, osim srpske pesme, koja ima melodiju, glavu i rep, ostali su se uzdali na akrobatiku i scenski nastup. Pozitivno je to što je Joksimović pevao na svom jeziku i nije se, kao mnogi drugi, uvlačio nekakvom “engleštinom”. On je stvarno suvereno vladao scenom i nisu mu bili potrebni jeftina erotika i cirkus, kao drugima.

Kako komentarišete trinaesto mesto hrvatskog predstavnika?
- Mislim da je pesma zavredela bolji plasman, objektivno, ne zato što sam ja Hrvat. Naša pesma je bila lagana, bez ikakvih scenskih štosova i zato je bilo teško izboriti bolji plasman.

Potpisali ste u životu 1.821 delo i želite da naplatite njihovo emitovanje u Srbiji. Angažovali ste i advokata u Beogradu?!
- Pa, je! Moj advokat Ljubiša Živadinović pomoći će mi da dobijem novac na ime autorskih prava za emitovanje mojih pesama u Srbiji i Crnoj Gori. U pitanju je poslednjih deset i više godina i to će biti, ja mislim, jedna fina sumica. Mada, ne sumnjam da ću morati prilično da se namučim da bih ostvario svoja autorska prava.

Zašto su se posle 20 godina postojanja raspali “Fosili”?
- Mi smo bili grupa koja svira pozitivnu muziku. Početkom rata na Balkanu bilo je uzaludno svirati dok se ratuje. Nije nam bilo moralno da sviramo dok ljudi koje poznajemo ginu! Ja sam rođen u Jugoslaviji i navikao sam da budem u dobrim odnosima sa svima. Nisam mogao da se smejem dok se krv proliva…

Ipak, pesmu “Moja domovina”, koju ste svojevremeno uradili, najblaže rečeno, možemo okarakterisati kao domovinsko-patriotsku pesmu?
- Ta pesma je emitovana pri prvoj vazdušnoj uzbuni u Zagrebu. Pisana je da ljudi dobiju osećaj da ne razaraju bilo koju zemlju, već moju i našu zemlju. Namerno je urađena da bude univerzalna i da “moja domovina” može biti Hrvatska, ali i Slovenija, Srbija, Makedonija…

U međuvremenu, odneli ste pobedu u borbi protiv teške bolesti.
- Imao sam karcinom na debelom crevu veličine muške šake! To je bilo pre tri godine i, evo, uspeo sam da preživim. To nije plod medicinske umešnosti, već jednog čudesnog isceljenja, koje se dogodilo u pravoslavnom manastiru Lepavina, gde po predanju postoji čudotvorna Gospa Lepavinska. Medicina je mogla samo da odreže karcinom i da čekamo kad će opet da poraste. Ostalo mi je samo da se molim Bogu, i samo nebu mogu da zahvalim što sam preživeo tu bolest. Imam problema i sa srcem. To je neki sindrom koji je imao i svetski teniski šampion Bjern Borg. Ne smeta mi, ali ne smem mnogo da se nerviram.

Sigurno ste u karijeri imali dosta nerviranja…
- Od 13. godine profesionalno sviram i zarađujem. Tri decenije sam u ovom poslu i bilo je puno stresova i izdaja najbližih ljudi. Uglavnom su me bliski ljudi ostavljali kad su mi najviše trebali. Osim posla, preživeo sam i lične tragedije, kada su mi umrli Đurđica i Moka, dva bivša člana “Fosila”, dvoje ljudi koje sam mnogo voleo. Ali, ostao mi je Vlado Kalember, na čiju smo ideju i pokrenuli “Četiri asa”, u kojima sada sviram.

20. Jul, 2004.
_____________________________________________________

SVEDOČANSTVO 4. Ljiljana, B. Beograd

Moja prvobitna zelja da Vam pisem bila je da Vas pohvalim i da Vas zamolim da se pomolite za zdravlje moje porodice, a onda se dogodilo nesto drugo o cemu zelim da Vam pisem, jer kada se cudo dogodi treba ga podeliti sa drugima.

Dana 6. aprila 2000. odem do crkve da kupim casopis, bio je to broj 6/99. Toga dana sam imala mnogo obaveza, tako da sam samo prelistavala casopis. Ujutro, odnosno sutradan 7. aprila zapalim kandilo pred ikonom sv. Nikole, nase krsne slave, i drugih ikona koje imamo, jer su bile Blagovesti. Moj muz i sinovi odose svako na svoj posao, a ja i snaja ostasmo same. Tada uzmem da u miru i tisini procitam casopis i izvadim brosuru koju ste stavili unutra o cudima pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske i molitvama oca Gavrila. Procitavsi brosuru, dodam je snaji sa recima: “Sta mislis, da napisem ocu Gavrilu i potrazim ako je ikako moguce da nam posalje kopiju ikone Presvete Bogorodice Lepavinske?”

Tog popodneva ja i moj suprug odlucimo da odemo u crkvu Pokrova Presvete Bogorodice (na Bulevaru). Crkva prepuna naroda. Bogosluzenje vrsi sedam svestenika. Posle obavljene sluzbe i dobijenog miropomazanja, jedan od svestenika nas obavesti da cemo dobiti jeleosvecensko ulje i brasno za zdravlje u nasim domovima. Dok se moj muz molio pred ikonama, ja podjem da kupim svece. U toj velikoj guzvi prodjem pored zene koja je drzala neku fasciklu. Bacivsi pogled na njene ruke, ispod fascikle ugledam krunu Bogorodice Lepavinske. Zaustavim je i pitam: “Da li je to sto nosite ikona Presvete Bogorodice Lepavinske?” Ona odgovori: “Da”. Ja upitam: “Gde ste je kupili?” (pomislivsi da se mozda tu u crkvi prodaje). Ona mi odgovori da je dobila i produzi dalje. Sa kupljenim svecama pokusala sam da pronadjem muza i opet naletim na gospodju sa kojom sam razgovarala, zaustavim je i zamolim, uz izvinjenje sto je uznemiravam, da mi kaze kako je dosla do ikone. Gospodja mi ukratko isprica da je imala velikih iskusenja i da je stupila u vezu sa bratstvom manastira Lepavine, i da joj je jedan od monaha doneo nekoliko ikona, da je dve zadrzala za sebe, a ostale donela da pokloni crkvi. “Evo vam jedne”, rece gospodja, “ali mi obecajte da cete je uramiti i staviti na zid, a ne u neku fioku”. I jos rece da su sve osvecene, pa se ne moraju ostavljati u crkvi. Ja se zahvalim od srca, zbunjena i u isti mah presrecna sto sam ikonu dobila. Kada sam stigla kuci, mozete misliti koje je iznenadjenje bilo. Da li je slucajnost ili se cudo dogodilo, prosudite sami. Posle par dana sam je uramila u lepi zlatni ram i ona stoji pored drugih ikona, lepa i dominantna (34x43) sija u mome domu.

Ljiljana B., Beograd
_____________________________________________________



SVEDOČANSTVO 3. 17. aprila, 2008. god.

Poštovani Oče Gavrilo i ostala manastirska obitelji! Pre svega da se zahvalim Presvetoj Bogorodici i vama što ste mi pomogli u mojoj bolesti. Imala sam zloćudni rak na štitnjači, koji se u kratko vrijeme proširio i dostigao treći supanj..

Došla sam iz Austrije da se poklonim Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj, i da mi vi čitate molitve. Na žalost, nisam iz pobožne familije. Poklonila sam se pred Presvetom Bogorodicom i molila se koliko sam znala.

Kada sam ustala gledala sam pravo u oči Majke Božije, iz njih su me gledale žive ljudske oči. Uplašila sam se i nisam sama sebi vjerovala, još jednom sam pogledala i uverila se da je to istina. Posle toga sam se vratila u Austriju. Doktori su mi izvadili krv i nisu verovali, u krvi se nije ništa poznavalo. Otišla sam u bolnicu na operaciju. Operacija je bila komplikovana i trajala je tri i pol sata, mjesto sat i pol. Izvađena mi je cijela štitnjača i linfne. Prilikom operacije su mi oštetili lijevu glasnicu i jako teško sam govorila, još sam jednom morala u bolnicu, na dodatne terapije. Posle tri dana došla sam u stan. Morala sam posebno spavati tjedan dana zbog lječenja.

Prvu noć dok sam spavala u svom krevetu, sanjala sam da je zid u kojeg gledam dok ležim sav prekriven šarenim liščem sa drveća. Na tom zidu se otvorio jedan mali prozorčić, iz njega se promolila ikona Presvete Bogorodice, nasmejala mi se i nestala.

To sam sve ispričala mužu i ćerki. Kada mi je bilo malo bolje, opet me muž doveo u manastir. Svaki put dok sam se približavala manastiru meni je srce jako kucalo, a iz očiju su mi tekle suze, kao kiša. Ljudi u hramu su me čudno gledali, ali mene to nije ništa smetalo.

Dva puta kada sam se vratila iz manastira, počelo me je nešto u vratu bockati kao igla, poslije toga sam u grlu osjećala kao da mi se kopče od operacije otvaraju. Tako sam kašljala da sam mislila da ću se ugušiti, poslije toga je moj glas bio sve bolji.

Sada znam, poštovani Oče Gavrilo, da sam u našem lepavinskom manastiru pred Presvetom Bogorodicom i uz vašu pomoć dobila isceljenje.
Zahvaljujem se dragom Bogu, Presvetoj Lepavinskoj Bogorodici, i vama Oče Gavrilo i svoj manastiruskoj obitelji.

Sada govorim kao i prije operacije i dobro se osećam.

Ljubica
_____________________________________________________



SVEDOČANSTVO 2. 17. april, 2008. god.

Poštovani Oče Gavrilo,

Ovo pismo pišem u ime moje ćerke Dušanke. Imala je jednog dečka 5 godina i rastavila se od njega. Poslije toga se jako razboljela. Rekla mi je da je sa tim dečkom išla kod hodže, da je bila mlada i da nije znala zbog čega je išla k njemu. Nije mogla spavati niti jesti.

Rekla mi je da joj se mozak ne može smiriti i da ima osjećaj da će poluditi. Nisam znala šta da radim, sjetila sam se da Dušanka ima jedan prsten od svog bivšeg dečka koji je bio kod mene, uzela sam prsten i stavila ga na krst kojeg imaju u stanu. Tu noć je uspjela uz Božju pomoć malo da zaspe. Točno u dvanaest sati u noći skočila je iz kreveta sva uplakana vičući, mama vodi me u crkvu. Hodža kod kojeg sam bila sa dečkom je umro i ja ću umrijeti. Uplašila sam se, pa se nisam odmah sjetila šta da radim, sjela sam sva uplakana jecajući, molima sam dragog Boga da nam pomogne, pomogao mi je. Našla sam u jednoj knjizi iz manastira vaš broj telefona. Uzela sam telefonsku slušalicu i nazvala sam vas drhtajući, jer sam i sama bila bolesna od raka, jecajući sam na telefonsku sekretaricu rekla što se dešava. Poslije par dana moja je ćerka posjetila neurologa i sada pije tablete i bolje se osjeća.

Prsten sam uzela sa krsta i ostavila ga u manastiru i nisam ga više nikad uzela. Od sveg srca vam se zahvaljujem, što ste spasili moju ćerku Dušanku i mene.

Dolazit ću u manastir kad god budem mogla da se zahvalim vama i da se poklonim našoj Majci, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj.

Ljubica i Dušanka.
_____________________________________________________

SVEDOCANSVO 1.

Prilikom dolaska grupe poklonika iz Beograda i Vršca u manastir Lepavinu, posle Svete liturgije i molitve pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, zajedništvo se nastavilo za trpezom ljubavi i duhovnim razgovorima u manastirskoj trpezariji.

Između ostalog, mogla su se čuti i neka svedočanstva o čudesnim isceljenjima…

o. Dojčilo: - Blagodaran sam Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i ocu Gavrilu na gostoprimstvu, na prijemu u ovu svetu obitelj. Kratko i jasno, po veri vašoj neka vam bude. Da li znate da jedna kap ulja iz kandila, ako imate vere, učiniće se čudo… Hananejka koja je 12 godina imala tečenje krvi, imala je takvu veru da ako se dotakne haljine Gospoda Isusa Hrista – jer je čula da Hristos čini čuda – samo ako se dotakne… To možemo da povežemo sa (nama) – sa takvom verom Hananejke samo ako odemo u Lepavinu, da celivamo Presvetu Bogorodicu i da joj kažemo: «Smiluj se na mene grešnog, molim Ti se». Ali mora da se ide iz srca; ne samo jezikom, nego da se zavapi punim srcem, jer Gospod je rekao: «Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju svojom, svim umom svojim.» Mora se tako zavapiti, i sa suzama, i siguran sam u takva isceljenja. Kao što je ovom bratu Presveta Bogorodica pomogla, duboko verujem da je to tako, jer je imao veru, on i dom njegov. Tako isto i vi, nadam se da ste danas ovde sa verom došli. Ali, pojedini nažalost dolaze… To «ako» i «ali» iz Beograda ne treba ni kretati. Ni za Ostrog, ni za Lepavinu, ni za bilo koju svetu obitelj, ali ta radoznalost je takva kakva jeste. Još jednom kažem, imate prilike da se uverite u čuda. Čuda se dešavaju svakodnevno. Mi smo takav narod, a i čovečanstvo danas uopšte vapi za čudima, a čuda su svakodnevna. Najveće čudo u istoriji roda ljudskog od Hristovog Vaskrsenja jeste Blagodatni oganj u Jerusalimu, koji se spušta u jedan sat na Grob Hristov, Kuvukliju, kada se pale sveće na Grobu i kod pojedinih (vernika)... Nema većeg čuda! Najveće čudo jeste da Gospod posle 2000 godina spušta blagodatnu rosu i čine se čuda. Mnoga su čuda, u Kijevo-Pečerskoj lavri, kod Nektarija Eginskog, Siluana Atonskog, Arsenija Kapadokijskog, na Androsu, na Lezbosu, Mitilini, kod Jovana Rusa Evijskog, milion, dva miliona ljudi se okupi kad je proslava njegovih svetih moštiju. Samo ako imamo vere, ništa nije problem. I kući će se kod vas desiti čuda samo ako istinski stanete na molitvu i zavapite iz srca. Ali, ako se ne molimo – ja sam u autobusu, slušali ste, govorio satima – ako nam je preča TV-kutija, idolopoklonstvo, španske serije, budalaštine… nema tu Gospoda. Ako srce damo ovde na zemlji na bilo koju prolaznu slabost, strast, tu nema čuda. Moramo da damo srce Gospodu i da istinski vapimo i verujemo, i da se istinski Presvetoj Bogorodici molimo. Ona nama danas najviše pomaže, verujte. Preko Bogorodice se dolazi do vaskrslog Gospoda. Ja sam to u Stjeniku osetio i doživeo i zato želim da svima vama to kažem. I da nabavite akatiste Presvetoj Bogorodici i da Joj se molite sa jakom verom, na kolenima i sa suzama. To je vera i to je molitva. Neka bi blagodat Presvete Bogorodice Lepavinske bila sa nama i sa svim pravoslavnim, i sa svim hrišćanima, i sa svim ljudima na ovoj Zemlji. Još jednom blagodarim ocu Gavrilu na ovako divnom gostoprimstvi i monaštvu. Neka je Presveta Bogorodica sa nama u sve vekove vekova. Amin.

Svedočenje: Ja sam jako zahvalna Presvetoj Bogorodici na ovoj milosti i ocu Gavrilu… Prošle godine sam sasvim slučajno dobila časopis i ono uputstvo za poklonike u Lepavinu. Nisam ni znala za ovaj manastir, sa takvim značenjem… Tog momenta kad su mi stavili (časopis) na stol, jedan sveštenik mi je to slučajno poslao, mene su suze oblile, ja sam počela plakati. Devojke koje rade sa mnom – ja imam radnju u Novom Sadu – pitaju me šta se desilo. Kažem: ne znam, nešto me tera, moram da zovem i da idem u Lepavinu. Nazvala sam Aleksandru, ona je rekla da ne zna hoće li biti još dva mesta… Onda sam nazvala snajku: molim te, moramo ići. Bila su dva mesta, i došle smo. Hvala Bogorodici, i ocu Gavrilu na molitvama. Posle mesec dana moja snajka meni veli da je možda trudna. Odlazim s njom kod doktora, on kaže: da, izgleda da jeste, ali dođite za nedelju dana. Mi dođemo kod doktora, pa idem i ja, kad već ide ona, da vidim. Dolazimo, i doktorka kaže: mlada, trudni ste, imaćete bebu. Kažem da bih i ja htela da se pregledam. Doktorka me pregleda i kaže da je sve u redu. «Ja sam sad sretna, pet godina me nećete videti, moram unuče da hranim». Ona kaže, onda da malo bolje pogledam. I tada kaže: sam Bog mi je rekao da Vas sad pregledam, morate hitno na operaciju, imate tumor.» I pozove još jednog doktora, i taj primarijus potvrdi da moram iz istih stopa na operaciju, kaže, sam Bog Vas je poslao danas k nama, jer niste dolazili (na preglede). Bila sam na operaciji… Hvala milom Gospodu i Presvetoj Bogorodici, i ocu Gavrilu, oporavila sam se tako lepo, kao da uopšte nisam bila na operaciji. I unuče mi se rodilo. Ne znam šta drugo da kažem nego da sam presretna i želim svima da od srca veruju.

Svedočenje: Ja se zovem Mirjana Božić iz Beške. Idem po našim manastirima u Sremu, a najviše tamo gde je naša Trojeručica, kod oca Dositeja. I pošto treba da putujem 19. u Svetu Zemlju, odem kod majke igumanije Anastasije (u manastir Svete Petke, nap.) da joj se javim. Ovde sam iznenada došla, to je preko noći (ispalo) da dođem, a želela sam da posetim Lepavinu, jer sam od popadije i oca Uroša stalno slušala o isceljenjima od čudotvorne ikone Lepavinske – i kad sam rekla majci igumaniji da ću ići k vama, ona se zaplakala i rekla: «Čedo moje, dobijam časopise od njih, i kad sam god u nekoj nevolji, dovoljno je samo da časopis uzmem u ruke i meni bude lakše i bolje. Molim te, ponesi ovaj koverat i ocu Gavrilu ga lično predaj, zahvali mu se na časopisu i», kaže, «neka nas uzme u molitvama.» One su tamo same…
Išla sam na poklonjenje Trojeručici u Solun, u Grčku, vodio nas je vladika Atanasije (Jevtić). Imali smo malo neprilika putem, kad smo došli na makedonsku granicu. Makedonci nisu hteli da nas puste, jer vladika mora da skine mantiju i onda može da prođe, i mi sa njim. A vladika kaže: ne, ja sam za ovo zakletvu dao pred Bogom, kaže, glavu dajem, ali mantiju ne. Njega su izveli, i on je nastavio put avionom, i opet je, hvala Bogu, dočekao Trojeručicu… Kad smo mi došli, kasnili smo, očima sam svojim videla: majka je vodila sina, nema lekara kojeg nije posetila zbog njega. Ima zatvorenu šaku, hirurzi nisu smeli da se usude da to operišu. Kaže, došla sam, i ako mi Majka Trojeručica ne pomogne, e ne znam ko će mi drugi pomoći. Mi smo sa strane posmatrali, ja sam bila zainteresovana, jer je ona tako upečatljivo i ubedljivo govorila. Ona je ušla sa sinom, mi smo je pratili, iguman koji je bio kod Trojeručice njegovu (bolesnu) ruku je preko ikone i ta se ruka, kad je treći put prešao, sama otvorila. Nije bilo nikavog mirisa, kao da je (sve vreme) bila normalna ruka. Kada smo izašli, ona je plakala i rekla je: «Ne može me niko više razuveriti, samo Bog, Majka Sveta i naši svetitelji mogu pomoći!» Tamo smo se zadržali, bilo je jako mnogo isceljenja, što smo svojim očima videli…
(...) Veliku milost osećam gde god odem, ali kad sam ovde došla, ja sam prišla Majci… kao da me je u struju neko uključio, sva sam prodrhtala. Mislila sam, ako sad ustanem, ja ću pasti; klečala sam, molila Joj se, i kad sam se okrenula odjednom sam dobila olakšanje i smirenje. I za sve koji su mi rekli da se pomolim za njih, Majka Sveta čuje, osetila sam kao da letim i kod svih tog časa bila i da su oni svi odjednom u duhu bili sa nama. Morala sam da klečim, a kao da nisam klečala. Zahvaljujem Majki Svetoj, i vama, neka vas Bog dugo poživi…

Svedočenje: - (...) Moj brat, živi u Minhenu, četiri je puta operisao kičmu. Bolela su ga leđa i ja nazovem da pitam kako je, kad njegova žena Kata kaže: «Stanko mora na operaciju» - «Pa kako na operaciju, kako će peti put da mu operišu kičmu?!» Kaže: «Gotovo je, ne može da ide, ne može mokraću da zadržava, ništa ne može...» Još dok sam pričala sa njom ja sam plakala, a i posle sam nastavila da plačem. Ispred mene je bio telefonski imenik. Ja ne znam, pogledam Majku Božju Lepavinsku, jer sam (stavila na zid) kako sam je dobila… I još dok sam plakala, uzmem telefonski imenik… O. Gavrilo kao da me čekao. Nazovem, i o. Gavrilo se javi. Kažem da bih trebala o.Gavrila, on kaže: ja sam. «Oče Gavrilo, moj brat treba peti put da se operiše. Četiri puta je kičmu operisao, zadnji put je jedva ostao živ.» O. Gavrilo kaže: «Neće biti operisan.» Moj brat je već išao na snimanje, papiri su bili gotovi, samo da dođe sutradan i da ide u bolnicu. Kažem: «Ali papiri su mu gotovi.» O. Gavrilo ponovi: «Neće biti operisan.» Ja sam se zahvalila, jer više nisam mogla da govorim, briznula bih u plač, samo sam rekla: «Hvala, molite se za njega.»
I zovem ja drugi dan, javi se moja snaha vesela. Inače nije bila takva, već se nije znalo kako će ostati, kad je on toliko puta bio operisan. Pitam je: «Šta radiš?» - «Pijem kafu.» - «Pa s kim piješ kafu?» - «S mojim mužem.» - «Zar on nije u bolnici?» - «Nije, i neće ni biti operisan.» A ja ne smem da kažem šta se desilo, samo rekoh: «Ma ajde, molim te...» - «Evo, on će ti bolje objasniti.» I pitam brata zar neće biti operisan, kaže: «Neću. Ja sam otišao kod doktora, on je izvadio moju mapu» - ja sam to videla, to su snimke, «napisao je uputstvo, sedeli smo i pričali o toj operaciji kako i šta, kad on odjedanput gleda u mene, i onda uzme uputstvo i pocepa. I kaže: Stanko, da probamo još sa injekcijama, pa ćemo videti...» To su nekakve vruće injekcije. Moj brat ni dan-danas nije operisao kičmu, nedavno je otišao u banju, on se kreće, a nije mogao ni da se kreće, ni mokraću da zadržava, imao je bolove… Sad normalno ide, putuje, pomalo i da radi. Eto, nije bio operisan, a sve je već bilo gotovo, samo da uzme papire i ode na operaciju. Ja sam zahvalna Majci Božjoj i ocu Gavrilu, koji da nam dugo živi i moli se za nas grešne.

gđa Tankosava: - Oče Gavrilo, da li Vi imate iskušenja, da li mi možemo Vama pomoći našim molitvama?
o. Gavrilo: - Molite se, za vas i za mene, i za celu bratiju lepavinsku… I kod nas ima iskušenja. Ja u šali kažem kako svi oni demončići kada čitam molitve pred Ikonom – a dolaze nam autobusi, nekad po četiri, pet ili šest, bude mnogo ljudi – beže u šumu, u pusta mesta i kamenje, a onda se posle vraćaju iz šume i skakuću ovuda… Zato je u manastirima potrebna neprestana molitva, a i vaše molitve za bratiju…
o. Dojčilo: - O. Gavrilo vam govori da se treba stalno moliti. Ne tako da smo došli ovde, pomolili se, i sad je kraj. Dakle, imate molitvenik, imate sve molitve, jutarnje i večernje… To je bitno. Iskreno verovati i stalno se moliti. I zdušno se moliti. Ne samo da bi se pročitalo, već kao što sam vas danas gledao u crkvi, kako ste se zdušno molili. Pa ćete videti kako će vam se život promeniti, kako će vam Bog i Bogorodica pomoći. Potpuno će vam se promeniti život…
gđa Tankosava: - Naš o. Gavrilo, i o. Dojčilo, i ostali naši časni oci, oni su molitvenici za nas, ali i oni su ljudi, i njima su potrebne molitve. Znači, ne samo da se molimo: pomozi, oče Gavrilo, nego: Presveta, pomozi i Ti našem ocu Gavrilu i bratiji njegovoj, da ima ko vrata da nam otvori, da imamo gde da dođemo, da ima ko da se moli za nas. (...)

Izvor: magnetofonski zapisi ličnih svedočanstava iz 2006. godine.

0 коментара:

Постави коментар

(Будите први који ће написати коментар)
Коментари који су увредљиви по било којој основи биће уклоњени.
Коментари престављају приватно мишљење аутора коментара и не одражавају ставове редакције Новинар.

Copyright 2008 © 2013 Новинар